Bezvučno Brdo

MONSTRUMI su, kao što znate, izmišljeni likovi, ali u ovoj priči ne! To je istinita priča koja se dogodila Marku Hiloviću u noći 5. jula 1958. godine!
Vozio je kamion. Bila je magla. Tako je vozio i odjednom naleteo na devojčicu na putu. Ukočio je. Devojčica je počela da trči. On je izašao iz kamiona da krene za njom ali je ona nestala, ali je nastavio da trči tim putem. U jednom trenutku je naišao na kuću koja je gorela. Iza ugla je stajala devojčica. On je utčao u kuću. Sa desne strane su bile stepenice. Pošao je gore. Odjednm, stepenice su se lomile. Potrčao je što je brže mogao. Nastavio je. PRošao je kroz vrata. Sve je gorelo, ali kao da je bio put. Došao je do jednog dela koji je bio kao pečat. Na tom pečatu je ležala jedna devojka koja je izgorela, ali ju je Marko podigao. Nosio ju je kad odjednom, vatra mu se isprečila na put. Stao je na sakud. Odjednom se ispred te vatre pojavio onaj isti pečat i odklonio vatru. Tako je on nastavio. Propao je kroz jednu rupu. Tada je ugledao vrata. Prošao je kroz njih i došao na ono mesto gde su bile stepenice.
Izašao je na ulazna vrata što je pre mogao. Položio je devojku na zemlju. Pao je. Kao da je bio u polu-smrti, ali je zaspao.

Nastaviće se

Probudio se na klupi u nekom parku. Čudio se. Ugledao je mapu. Pogledao ju je. Video je bolnicu. Želeo je da vidi da li su primili onu devojku. Krenuo je tim putem. Došao je u bolnicu. Nije bilo nikog. Krenuo je nekim vratima do lifta. Kod lifta je stajao direktor te bolnice. Marko ga je pitao da li su primili devojku, ali on nije znao za to. Ušao je u lift.
I Marko je ušao u lift posle tog direktora. Otišao je na drugi sprat. Prošao je kroz vrata. Ugledao je jednu devojku u odeći medicinske sestre. Pitao ju je da li je dobro. Ona se okrenula. To nije bila žena već žena-monstrum. Hodala je pomalo čudni, a na licu nije imala ni nos, ni, oči, ni uši, ni usta. Krenula je ka Marku s nožem u ruci. Kada ga je napala on je uhvati za ruku u kojoj je držala nož i gurnu je na pod. Zgazio ju je i ona je umrla. Hteo je da uđe na jedna vrata, ali su ona bila zaključana.
Ušao je na druga, tu je bio jedan ormančić i naki krevet na točkove. Bilo je i jedno ogledalo, ali to ogledalo je bilo čudno, soba u njemu je bila krvava. Kao da je slika....to je bilo mnogo čudno i jezivo.

Nastaviće se...

U prošlom delu smo saznali da je Marko došao u bolnicu tražeći devojku iz kuće koja je gorela. Kada je došao u bolnicu imao je šta da vidi. Borio se sa ženom-monstrumom. Ušao je u jednu sobu u kojoj je bilo jedno ogledalo, ali u ogledalu se videla krv na zidovima koja nije bila na u stvarnom svetu.
Prišao je ogledalu i u ogledalu je bila devojčica koju je video iz kamiona. Ali ona je bila u ogledalu, kako je to moguće. Stavila je svoju ruku na ogledalo i ostao je trag krvi, ali na njenoj ruci ni traga od krvi. Stavio je ruku. Zamutila mu se u očima. Odjednom se stvorio u ogledalu. Izašao je kroz vrata, a tamo ga je čekala ona žena-monstrum. On ju je kao i prošlu savladao, ali iza prvog ugla je bilo još takvih žena-monstruma. Jedva je uspeo da preživi. Čuli su se zvuci. Sišao je niz stepenice. Kad je otvorio vrata tu su ga čekale još dve žene-monstrumi. Posle toga je bio jako povređen. Bila su dvoje vrata. PRošao je kroz prva. Opet je bilo ogledalo koje je vodilo u stvarni svet. Prošao je kroz to ogledalo. Vratio se u stvarni svet. Došao je tamo gde je bio ulaz u bolnicu.
Počeo je da razmišlja o toj devojčici koju je video. Odjednom se srušio na bolničku klupu. Opet se onesvestio.

Nastaviće se...

Probudio se u bolnici. Pored njega stajala je medicinska sestra! Nikad nije doživeo takav šok! Svaki njegov sledeći korak (ka većem tragu) bi ga onesvestio. Šta mu je to.
Sve u svemu odlučio je da nastavi dalje! Htao je da sazna šta se dešava. Pitao je medicinsku sestru da li je ona primetila nešto čudno, žene bez lica ili slično, a ona se samo nasmejala i rekla da je on samo sanjao. Šta mu se ovo dešava? Pošao je da istraži ponovo bolnicu. Prošao je kroz ono isto ogledalo. Žena bez lica nije bilo. Tada se setio da je video jedna vrata. Kada je došao do njih na njima je pisalo: "Onaj ko prođe kroz ova vrata ispratićemo ga ekpresnim vozom do VEČNIH LOVIŠTA!" Malo se potresao, ali je morao da otkrije ko je iza svega ovoga! Kada je ušao u prostoriju iza vrata nije video ništa. Jedino što je bilo čudno je to što su zidovi bili krvavi, a niz njih su visili neki kao jezici. Odjednom izađe jedan leteći čovek, bez lica, sav od krvi, imao je veliki jezik koji mu je vireo iz usta i bio je ljigav. Marko je pomislio da će ga srediti lako kao i one žene, ali kada je počeo da udara tom letećem stvoru nije bilo ništa. Šta sad? Kuda? Kako?...
Opet klupa! Leži ošamućen Marko. Šta je ovo? Zlo neviđeno!

Nastaviće se...

Eh, ta klupa, glupa klupa. Ali šta ćeš sad? Marko je ugledao jedan natpis na požarnim stepenicama. Pisalo je: "Ako kreneš gore, otići ćeš dole!". Krenuo je tamo.
Odjednom, protrča neka senka malog deteta. To je sigurno ona. Ona mala devojčica koja je sve ovo započela, ovaj horor! No, nastavi on ka stepenicama. Kada je počeo da se penje. Udario je glavu o nešto. To je bilo ogledalo. Opet je prošao kroz njega. Onaj natpis se ostvario. Kad je prošao kroz ogledalo počeo je da silazi. Kada sišao pisalo je: "Ko se vrati gore, biće mu gore!".
Ko zna šta ga još čeka. Smrt ili još čudnih stvari!

Nastaviće se...